Page 47 - Smrt u Dubrovniku

mi treba da zabavljamo beli svet jedino našim oplemenjuje čuvstva, ona ipak služi nečemu:
političko-egzotičko-komunarskim temama, da daje nekakav smisao taštini postojanja. I, ma-
mi moramo po svaku cenu biti samo homo po- kar na osnovu ove antropološke činjenice, mi
liticus, uvek i na svakom mestu, a da poezija i smo deo iste porodice evropskih naroda, a po
forma, a da igra i igrarije, a da metafizičke op- našoj tradiciji, istovremeno judeo-hrišćanskoj, i
sesije (ko sam? odakle sam? kuda idem?), da vizantijskoj, i otomanskoj, mi imamo pravo isto
zanosi ljubavi tobože nisu za nas, i da se sunča- koliko i oni, ako ne i više, na pripadništvo istoj
ni zalasci nas tobože ne tiču, jer oni pripadaju kulturnoj zajednici. A posle toga, ali samo po-
samo turistima zanetim literaturom i poezijom, sle toga, dolaze tehnički problemi: prevođenje,
i koji, dakle, imaju pravo da posmatraju zalaske komentari, reference, paralelizmi i slično... Jer
sa divljenjem i mirne savesti. Jer poezija, jer li- sve je ostalo... literatura.
teratura (i tu stavljam znak jednakosti između
te dve reči, kao što to činjaše Pasternak), to
su, i za vas i za nas podjednako, naši barbarski
snovi i vaši snovi, to su naše ljubavi i vaše lju-
bavi, naša sećanja i vaša, naša svakodnevica
i vaša, naše nesrećno detinjstvo i vaše (i ono
možda nesrećno), naša opsesija smrću i vaša
(identična, nadam se). Poezija (= literatura), to
je, takođe, znam ja to dobro, i biva sve više,
opis socijalnih nepravdi, i patetična osuda tih
nepravdi (kao što beše još u vreme Dikensa),
i opis i osuda logora, psihijatrijskih klinika i
svih vrsta opresija, svih opresija koje žele da
svedu čoveka na jednu jedinu dimenziju – na
zoon politikon – na političku životinju, i da ga
tako liše svih njegovih bogatstava, njegove
metafizičke misli i njegove poetičke senzibil-
nosti, koje žele da unište u njemu svaku ne-
životinjsku supstancu, njegov neokorteks, da
ga svedu na dimenziju militantne životinje, na
golog angažovanog čoveka, na mahnitu, slepu,
angažovanu životinju. Jer taj princip – što ga,
treba priznati, i mi sami često zastupamo – na
osnovu kojeg književnost mora biti angažovana
ili više nije književnost, pokazuje samo do koje
je mere politika prodrla u sve pore života i bića,
kako je sve poplavila kao kakva baruština, i do
koje je mere čovek postao jednodimenziona-
lan i siromašan duhom, do koje je mere poezija
poražena, i do koje je mere postala privilegi- Danilo Kiš: Homo poeticus, uprkos svemu. – [u:]
jom bogatih i dekadentnih – oni mogu sebi do- Homo poeticus. – Sabrana dela Danila Kiša [knj.
zvoliti luksuz pesništva – dok mi, ostali... Eto 9]. Objavljeno o 60. godišnjici piščevog rođenja.
opasnosti koja nam preti svima. Ali mi moramo – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod,
biti svesni da je literatura, da je poezija bra- 1995. – str. 93-97. (Izvor: http://www.danilokis.org/
47 na protiv barbarstva, i ako poezija možda i ne homo_poeticus.htm)