Page 46 - Smrt u Dubrovniku

Homo poeticus, uprkos svemu Danilo Kiš

Mi smo egzotizam, mi smo politički skandal, mi politike... Da li smo zaslužili takvu sudbinu? Bez
smo, u najboljem slučaju, lepe uspomene sa sumnje. Mi smo krivi i dužni smo da snosimo
Marne i savest starih poilus d’Orient i članova svoju krivicu, ćutke. Jer mi sami nismo odoleli
pokreta otpora. Mi smo, uz to, još i lepi sunče- iskušenju da eksportujemo u svet naše male (ili
vi zalasci na jadranskoj obali, blaga turistička velike, baš me briga) probleme nacionalizma i
sećanja na lepe i spokojne sunčeve zalaske na šovinizma, da objavljujemo na sva zvona celom
Jadranu... uspomene zalivene šljivovicom. I to svetu da mi, pre svega, i nismo Jugosloveni,
je sve. I mi jedva da smo deo evropske kultu- nego, razumete, pre svega Srbi ili Hrvati, Slo-
re... Politika, to da! Turizam, takođe! Slivovitz venci ili Makedonci, ili šta-ti-ja-znam, pažnja,
(u nemačkoj ortografiji), i to, svakako! Ali ko to je vrlo-vrlo važno, gospođe i gospodo, to
će, dođavola, da traži književnost u toj zemlji! I se ne sme nikako pobrkati, ima nas katolika i
ko bi bio u stanju da se razabere u tim njihovim ima nas pravoslavnih, i muslimana, a naravno,
nacionalističkim govnarijama i u svim tim jezi- i poneki Jevrejin (nikako zaboraviti!)... i eto nas
cima i dijalektima tako bliskim a tako različnim ponovo, eto nas, jadnih Jugoslovaka, u srcu
(kažu), u svim tim religijama i regijama! Što se naših porodičnih kavgi, a hteli smo zapravo da
tiče literature, mi, Evropejci, imamo toga podo- govorimo o literaturi, a hteli smo da citiramo
sta, i ne od najgore vrste; a oni, kakosezvaše, tog hrvatskog monstre sacré Miroslava Krležu
srbo-krkr, neka oni izvole pisati o takozvanim (krr, krrr!), i tog drugog monstre sacré Ivu An-
delikatnim temama, neka se izvole izrugivati sa drića, Srbina ili Hrvata, kako vam drago... i eto
svojim političarima i sa svojim sistemom, nek kako se razbila, našom sopstvenom nepažnjom,
opišu neki politički skandal stavljen u jedan lep, ta (već) razbijena igračka (bibelot aboli) zvana
egzotični okvir... i eto vam dobre literature. A literatura, eto zašto i kako ne zaslužujemo da
mi, Evropejci, mi, civilizovani, mi ćemo opisiva- budemo uzeti ozbiljno... A osim toga – i to već
ti, čiste savesti i čista srca, lepotu sunčeva za- više nije naša greška, to je Božja krivica – kako,
laska i egzotiku našeg detinjstva-mladosti (kao dođavola, situirati tu literaturu i taj jezik, te je-
Sen-Džon Pers), mi ćemo pisati pesme ljubavne zike? Da je to slovenska literatura, s tim ćemo
i svakojake... A oni neka se, oni, brate, bave se lako složiti, da je to jedan od slovenskih je-
svojim političko-egzotičko-komunističkim pro- zika, u redu i to, u pitanju je, dakle, slavjanska
blemima. Nama – prava literatura, nama – sluš- zemlja, važi i to, jedan socijalistički poredak, ne
kinjice za sve, slatke sluškinjice našeg dečaštva sasvim isti kao drugde... pa to vam dođe nešto
i mladosti. Jer ako bi i oni krenuli da pišu o istim kao Rusi! E pa, lepo, prevodimo, dakle, Ruse!
stvarima o kojima pišemo i mi (poezija, istorija i Oni barem ne prave nikakve probleme, i njih ima
mit, ljudska sudbina, razbijena igračka taštine svakojake vrste, ali njih je bar lako tutnuti u istu
zvučne i druga sazvučja), to nas se zaista ne vreću, u istu rubriku Sovjeti, za njih imamo čak
bi ništa ticalo; ako oni to čine na naš način, i jednu posebnu kolekciju gde mogu svi lepo
to onda postaje takođe literatura, to postaje stati (Azerbejdžanci i Rusi, Baškirci i Kalmici).
Andrić, to postaje Krleža (oh! kakvo teško ime E pa? E pa, ništa. Ne treba da se ljutimo; treba
za izgovor!), to postaje Miloš Crnjanski (opet to samo da budemo svesni činjenice da ima i da je
kr-krr!), to postaje Dragoslav Mihailović, i drugi, oduvek bilo velikih tradicija, velikih literatura, i
i drugi, bez kojih se, sve skupa, lako može... da ima i oduvek je bilo malih jezika i malih naro-
Nama, dakle, Jugoslovenima, nama homo poli- da, kao što ima i velikih i malih novčanica (dixit
ticus, ostalima sve ostalo, sve ostale dimenzije Andrić). Budimo, dakle, skromni, ne urlajmo,
tog čudesnog kristala sa stotinu površina, tog i ne mešajmo ceo svet u naše porodične kav-
kristala što se zove homo poeticus, te poetič- ge. I, pogotovu, ne bismo smeli da nasedamo
ne životinje koja pati jednako od ljubavi koliko na onaj ofucani mit da mi, Jugoslovaci i ostali
i sa svoje smrtnosti, od metafizike koliko i od Mađari, treba da se odreknemo literature, da 46